Mi ćemo se vratiti

Evo pišem, pre svega o njima, o nama. Sa mnom je moj prijatelj. On je za takozvane grublje poslove, odnesi, donesi, naruči, podigni. On se prodere a ja mu tiho na uvce. Ali on ipak nije, kako se može učiniti, grubijan. Pomalo jeste sirov, ali ne previše. Ja sam onaj koji misli i govori. A oni, njima treba vođa. Mrze me, kažu tako, kažu neki tako. Ja vidim obožavanje u nj očima, i podređenost. On je tu da podvikne. Reda radi. Moje duge govorancije za njih su opoj. Daće mi sav svoj novac i još će me moliti da ga uzmem. Za našu stvar. Za budućnost. Ja ću se nećkati, a oni će onda još više moliti. Moliće me. Uzmi molimo te, uzmi, uzmi, nemoj da se ljutiš. Evo uzmi. I ja ću ga uzeti i rezigniranim tonom dati im do znanja da ovakve scene više ne treba da se ponove, da sledeći put takvo što zasigurno neću trpeti, za našu stvar, za budućnost, i tako u tom stilu i onda ćemo moj prijatelj i ja otići. I on će pre toga, nakon mog spiča, malo podviknuti. Reda radi. Njima treba vođa. Inače zapadaju u haos, sve će popiti, ispušiti, dati kurvama, sve u porok. Ja ću uzeti novac i otići putem sa svojim prijateljem koji voli da podvikne. On mi se divi. Kaže da sam pesnik, eh, a što nas je onaj inspektor, šta li je već, onomad nazvao neradnicima i pitao dokle. Otići ćemo onim putem. Peške, peške ćemo otići i oni će nas čekati da se opet vratimo. Ko zna kad. Misliće da smo mrtvi. Misliće. Mi ćemo otići i mi ćemo se vratiti.

Advertisements

Delete

Na pragu novog banera u pokušaju svlačenja. Budi high, budan, nevezan, nesvezan, psiha uvrnuta i divlja lako podivlja kad je uvrneš. Nule rasute po pločniku, gibanje kolena i cipela, kuckavi herc postaje izduženi gong ubrzan. Grebu te oble nule u šake, iz šake lako sklizne i šake opet lako skliznu u, distorzija morala, svlačenje, navlačenje kao vulvu na penis žilavi. Žilav si. U razdoru je razbor. Nega duše i mozga, neka te duša negde čeka možda. Oproštencija. Produžitak. Skuvaj kafu, duni, srkni, napiši nešto, stisni delete

Mađarski tango

Kapije lupaju i lišće vetar raznosi kao papirine u tangu mađarske ravnice. A gde se krije satana, jel nestao u satine i kuckaje, u obrtajne opsene. U toj ravnici sam stajao uz put. Budimpeštu sam video iz daljine. A nisam bio. I šta, ništa, i nije nešto budimpešta, kaže ona. Njena gradina je šira, bolja, otvorenija. Za umetnike i gastarbajtere i turiste. Turci i crnci kod kanala nude ključeve za vrtove, na sve strane miriše. Afrikaneri, balkanci. Azijati. A budimpešta je drugo, i sve je tu a kad odeš malo dalje već je nešto kao periferija. A dalje je ravnica, putevi atara. Tabanao sam njima od varoši do mesta, puta i puta putem, sam i neka magla i neki kosmos sam. I put se vasionskih svetala vidi a put ispred sebe ne vidiš. I stizao sam prelazeći desetine kilometara peške, zarad nečega, ničega, boljeg stila. Bilo je bitno otići, reka teče u dosadi, i onda je bilo super doći kući i otvoriti frižider i zaspati. U zavesama tamnim u zaveslajima velikog mraka. I vrtovi ispare iz mene, i neki red se izmigolji na ekran iz svega. Stajao sam u mađarskoj ravnici pored puta. Cigani su me povezli i dali su mi vode. Video sam budimpeštu kao treperavi obris iz daljine. Bila je bliska, bila je udaljena, a onda sam prešao još jednu granicu i ona me je dočekala usred metropole i onda smo hodali. Bilo je leto, drugačije malo. A kad sam se vraćao, tmurne oblačine su ga u sebe usisale i vetar je počinjao da duva i duva i duva. I onda smo hodali i hodali i hodali. Hodam.

Krug

nehteno ostavljam u tušu presapiram i puštam da ih kapljice k’o špahtlom sa glinenosti sastružu lepim kapljice puzzlenih pojmova u sliku i vrtim se u bojama na platna k’o boja na platna kapam retuširam meta-morfoza svete kapljice i prekaljena bestidnica vapije za kapljice u stidnicu maskaru na licu bezumno umivanje urlikanje izlivanje krila odseca zatrpava zemljanim hrpama anđeosko ime u nama na drveni krst kistom docrtava obrazine lepim i maskiram se u nekoga drugoga da bih video sebe drugoga pravoga imam li prava ili treba još mnogo puta kazaljka da obrne krugova i krugova da otplatim koliko još karmičkih dugova i pitam se jesam li kadar za još koji kadar gorkih taloga i naslaga naslada da nekoga potplatim da razbije točak očas posla i posle nek ide sve u tamo baš tamo u nehteno ostavljam u tušu presapiram i puštam

Nevidljiv

Nevidljivi umetnik odenut u kostim običnog gradskog čilagera što cuga koka-kolu ispred samoposluge. To je bila umetnost, avangarda. I niko nije znao, on je jedini znao i to je bilo dovoljno jer je on jedini znao. I više od dovoljnog dovoljno da zadovolji glad apsolutnog i apsolutnog high umetnika što ne cuga i gudra ga ne zanima. Sedamdesete, osamdesete. Konceptuala. Nešto sam čitao mnogo kasnije po nekim umetničkim listovima, intervjuima, a slušao direktno iz njegovih usta po skupovima i književnim nekim večerima na skupovima zbijen među mnogima na književnim večerima i skupovima. Osamdesetih je u bendu pevao. Dvehiljadeosamnaesta i knjižara, vrelo leto i neko čitanje. Usred rečenice zastane i kaže da je dosta i da neće više. Dosta je, neću više. Nije to ni važno baš toliko. Ostavi knjigu, mikrofon stavi sa strane i to je dosta. Knjiga o pisanju knjige koja nikad neće do kraja biti napisana a kamoli objavljena – sa ruba se već bio odvukao u takozvani književni centar malo se tiho prodrao, pokazao šta je mogao, kazao šta je morao, neke velike i najveće nagrade pobrao, novac uzeo, i onda se opet u sigurnost svoje margine povukao. Ta knjiga nikad neće biti objavljena. Objavljivanje knjiga više nema smisla i to ga uopšte više ne zanima. Pisanje je ono što je pasija. Objavljivanje knjiga i inače uopšte nema smisla. Neki mladi i do srži nabeđeni pisac istupi i napadne ljudinu. Odgovor je već u tvom pitanju. Oštrina proročke blagosti nadjačava pijanu mladost. Dvehiljadedevetnaesta, hladna zima, tu sam ga jednom video pored pijace i nekih izloga, kaput kapa šal i ubrzan hod u cipelama. Udaljen i sve dalji i dalji dok bat zaglušuju svetla, busevi i simfonije saobraćaja velikog bulevarskog haosa i brzi tabani nevidljivim koracima crtaju nove puteve nevidljivog poduhvata.

Torinski konj

U filmu the turin horse
bela tarr, 2011
junaci jedu
samo kuvani krompir
jedu ga direktno rukama
dok je vruć
i tu se ja oduševim
kasnije dođu cigani
da se napiju vode sa njihovog bunara
ovi počnu da ih teraju
bunar kasnije presuši
razvikani cigani odu
ko zna gde i ko zna kuda
i tu se ja oduševim
ja, dvolični gledalac
sa ove strane ekrana
pasivan i ukočen
ušuškan ćebetom
na svojoj udobnoj fotelji
samo tiho procedim:
aauuuuuu